Otkriće koje je promenilo priču o vitaminu D

Dugo se verovalo da je vitamin D važan gotovo isključivo za zdravlje kostiju. Međutim, početkom osamdesetih godina prošlog veka jedno naučno otkriće potpuno je promenilo dotadašnje shvatanje njegove uloge.

Naučnici su otkrili receptore za vitamin D (VDR) u velikom broju ćelija našeg organizma. To je značilo da vitamin D ne deluje samo na koštano tkivo, već i na brojne druge organe i sisteme.

Najjednostavnije rečeno, VDR receptori predstavljaju „brave“, a aktivni oblik vitamina D njihov „ključ“. Samo ćelije koje imaju ovu „bravu“ mogu da odgovore na dejstvo vitamina D. Kada se aktivni vitamin D veže za svoj receptor, pokreće niz procesa koji utiču na rad same ćelije i regulišu aktivnost velikog broja gena.

Upravo je otkriće ovih receptora pokazalo da vitamin D nije samo nutrijent koji pomaže u izgradnji kostiju. Zbog načina na koji nastaje, aktivira se i deluje na udaljene organe preko svojih receptora, danas ga mnogi stručnjaci smatraju prohormonom, odnosno pretečom hormona.

Danas znamo da se receptori za vitamin D nalaze u ćelijama imunskog sistema, mozga, srca, mišića, pankreasa, kože, reproduktivnih organa i mnogih drugih tkiva. Zato nije iznenađujuće što se vitamin D dovodi u vezu sa brojnim fiziološkim procesima koji daleko prevazilaze zdravlje kostiju.

Otkriće VDR receptora otvorilo je potpuno novo poglavlje u medicini. Naučnici su počeli da postavljaju novo pitanje: ako vitamin D deluje u toliko različitih organa, koje su zapravo njegove najvažnije uloge u našem organizmu?

O tome govori naredni članak.