Omega-3 masne kiseline, temelj ortomolekularne medicine
Jedno od osnovnih načela ortomolekularne medicine jeste da organizmu obezbedimo molekule koji su mu fiziološki poznati i neophodni.
U ovom tekstu
Kada molekul postane deo nas
Jedno od osnovnih načela ortomolekularne medicine jeste da organizmu obezbedimo molekule koji su mu fiziološki poznati i neophodni.
Tada zdravlje možemo podržati molekulima koje naš organizam prepoznaje kao svoje. To nisu strane supstance koje telo mora da razgradi ili neutrališe, već vitamini, minerali, aminokiseline i masne kiseline koji predstavljaju prirodni deo naše biohemije.
Omega-3 masne kiseline jedan su od najboljih primera tog principa.
One nisu lek koji privremeno ublažava simptom. One postaju sastavni deo ćelijskih membrana, učestvuju u međusobnoj komunikaciji ćelija i omogućavaju normalno odvijanje brojnih fizioloških procesa. Zbog toga ortomolekularna medicina omega-3 ne posmatra kao „dodatak ishrani“, već kao važan gradivni element organizma.
Šta se promenilo u poslednjih sto godina?
Ako su omega-3 toliko važne, zašto se o njima danas govori mnogo više nego ranije?
Odgovor nije u tome što su one postale važnije, već što se naš način ishrane značajno promenio.
Naši preci su redovno jeli divlju ribu, morske plodove, divljač, jaja živine koja je slobodno pasla, orašaste plodove i samoniklo bilje. Takva ishrana prirodno je obezbeđivala dovoljan unos omega-3 masnih kiselina.
Istovremeno, odnos omega-6 i omega-3 bio je približno 1: 1 do 4: 1.
Danas je u mnogim zemljama taj odnos 10: 1, 15: 1, pa čak i veći od 20: 1.
Razlog nije to što su omega-6 masne kiseline štetne. Naprotiv, i one su organizmu neophodne.
Problem nastaje kada njihov unos višestruko nadmaši unos omega-3. Savremena ishrana bogata ultraprerađenom hranom, industrijskim biljnim uljima i gotovim proizvodima, uz znatno manji unos masne morske ribe, dovela je do narušavanja ove prirodne ravnoteže.
Zašto je ćelijska membrana toliko važna?
Svaka ćelija našeg organizma okružena je tankom membranom koja predstavlja njenu zaštitu, ali i mesto komunikacije sa spoljašnjom sredinom.
Ćelijska membrana nije pasivna opna.
Ona odlučuje koje će materije ući u ćeliju, koje će izaći, kako će ćelija odgovoriti na hormone, kako će primiti nervni signal i kako će komunicirati sa drugim ćelijama.
Da bi sve to bilo moguće, membrana mora biti dovoljno stabilna da štiti ćeliju, ali i dovoljno elastična da omogući nesmetan rad receptora i transportnih sistema.
Omega-3 masne kiseline predstavljaju važan deo njene građe. Njihovo prisustvo doprinosi odgovarajućoj fluidnosti membrane i normalnoj funkciji brojnih ćelijskih procesa.
Akutna i hronična inflamacija, zašto je razlika važna?
Jedna od najčešćih zabluda jeste da je svaka inflamacija štetna.
To nije tačno.
Akutna inflamacija predstavlja normalan i neophodan odgovor organizma na infekciju ili povredu. Bez nje ne bismo mogli da zaceljujemo rane niti da se branimo od mikroorganizama.
Problem nastaje kada inflamacija traje mesecima ili godinama.
Takva hronična inflamacija niskog stepena danas se dovodi u vezu sa brojnim hroničnim bolestima, uključujući aterosklerozu, dijabetes tipa 2, gojaznost, metabolički sindrom i neka neurodegenerativna oboljenja.
Danas znamo da iz EPA i DHA nastaju specijalizovani medijatori rezolucije inflamacije, rezolvini, protektini i maresini.
Njihova uloga nije da spreče odbrambeni odgovor organizma, već da pomognu da se inflamacija završi onda kada više nije potrebna. Oni podstiču uklanjanje oštećenih ćelija, smirivanje zapaljenskog procesa i početak regeneracije tkiva.
To predstavlja jedan od najznačajnijih naučnih pomaka u razumevanju dejstva omega-3 masnih kiselina.
Gde danas postoje najjači naučni dokazi?
Najubedljiviji dokazi postoje za:
snižavanje povišenih triglicerida,
očuvanje zdravlja srca i krvnih sudova,
razvoj mozga i mrežnjače oka tokom trudnoće i ranog detinjstva,
normalnu funkciju nervnog sistema.
Sve više istraživanja ispituje njihovu ulogu kod reumatoidnog artritisa, depresije, astme, inflamatornih bolesti creva, neurodegenerativnih bolesti i drugih stanja povezanih sa hroničnom inflamacijom. Kod mnogih od ovih oboljenja omega-3 se razmatraju kao dopuna standardnoj terapiji, a ne kao njena zamena.
Šta sam naučila u ordinaciji?
Tokom više od trideset pet godina rada najčešće sam preporučivala omega-3 osobama sa povišenim trigliceridima, jer za ovu primenu postoje najčvršći naučni dokazi.
Međutim, u svakodnevnoj praksi često sam bila prijatno iznenađena i drugim promenama koje su mi pacijenti spontano prijavljivali. Kod nekih su migrene postajale ređe ili blaže, mlade žene su govorile o manjem intenzitetu menstrualnih bolova, a pojedini pacijenti opisivali su bolju koncentraciju i manje izražen osećaj mentalnog umora.
Posebno pamtim iskustvo svoje majke, farmaceuta po profesiji, koja nije volela ribu i dugo je bila skeptična prema ribljem ulju. Kako smo u porodici imali slučajeve reumatoidnog artritisa, uspela sam da je ubedim da počne sa uzimanjem omega-3. Godinama kasnije često je sa ponosom gledala svoje šake i govorila mi: „Pij i ti omega-3. Ne čekaj da se bolest pojavi.“
Ne mogu da tvrdim da su omega-3 zaslužne za sve što je ona doživela. Ali mogu da kažem da me je to iskustvo podstaklo da još pažljivije proučavam nauku koja stoji iza ovih masnih kiselina.
Zaključak
Omega-3 masne kiseline predstavljaju primer kako se savremena nauka i ortomolekularna medicina međusobno dopunjuju.
One nisu univerzalni lek niti mogu zameniti zdrav način života. Njihov značaj proizlazi iz činjenice da učestvuju u samoj građi i funkciji ćelija. Kada organizmu obezbedimo ono što mu je prirodno potrebno, omogućavamo mu da efikasnije koristi sopstvene mehanizme održavanja ravnoteže i očuvanja zdravlja.
Upravo zato omega-3 zauzimaju posebno mesto među molekulima koji čine osnovu ortomolekularnog pristupa, ne zato što su „čudesne“, već zato što su deo naše prirodne biologije.
