Warburgovo otkriće koje je promenilo pogled na rak
Još dvadesetih godina prošlog veka nemački biohemičar Otto Warburg, dobitnik Nobelove nagrade, primetio je nešto što je u to vreme izgledalo neobično.
U ovom tekstu
Još dvadesetih godina prošlog veka nemački biohemičar Otto Warburg, dobitnik Nobelove nagrade, primetio je nešto što je u to vreme izgledalo neobično.
Zdrava ćelija najveći deo energije proizvodi u svojim mitohondrijama koristeći kiseonik. To je najefikasniji način stvaranja energije.
Mnoge tumorske ćelije, međutim, prelaze na drugačiji način rada. Čak i kada imaju dovoljno kiseonika, one ubrzano troše glukozu i veliki deo energije proizvode putem procesa koji nazivamo aerobna glikoliza.
Ova pojava danas je poznata kao Warburgov efekat.
To ne znači da tumorske ćelije nemaju mitohondrije niti da one uopšte ne funkcionišu. Naprotiv, danas znamo da su mitohondrije u mnogim tumorima prisutne i aktivne, ali da njihov rad više nije isti kao u zdravoj ćeliji. Ovakve promene danas se opisuju pojmom mitohondrijalna disfunkcija. Drugim rečima, elektrane nisu ugašene, već rade drugačije, prilagođene potrebama tumorske ćelije.
Warburgovo otkriće otvorilo je potpuno novo poglavlje u razumevanju biologije raka i postavilo pitanje koliko je ćelijski metabolizam važan u nastanku i razvoju bolesti.
Rak nije samo genetska priča. On je i priča o tome kako ćelija proizvodi i koristi energiju.
Kako PET skener „vidi“ tumor?
Jedna od najlepših potvrda značaja ćelijskog metabolizma u svakodnevnoj kliničkoj praksi jeste PET skener.
Pošto mnoge tumorske ćelije intenzivno preuzimaju glukozu, tokom pregleda koristi se radioaktivno obeležen oblik glukoze. Ćelije koje troše velike količine glukoze nakupljaju ovaj marker i na snimku se jasno izdvajaju kao područja pojačanog metabolizma.
Drugim rečima, PET skener ne prikazuje samo anatomiju. On prikazuje kako ćelije stvaraju i troše energiju.
Nova istraživanja i metabolička teorija raka
Među istraživačima koji su značajno doprineli razvoju ove oblasti posebno se ističe profesor Thomas N. Seyfried, autor knjige Cancer as a Metabolic Disease.
Njegova istraživanja doprinela su razvoju metaboličke teorije raka, prema kojoj poremećaji funkcije mitohondrija i ćelijskog metabolizma mogu imati značajnu ulogu u nastanku i razvoju pojedinih tumora.
Ova teorija podstakla je brojna nova istraživanja i otvorila važna pitanja koja se i danas intenzivno proučavaju.
Istovremeno, savremena onkologija pokazuje da rak ne možemo objasniti samo jednom teorijom.
Genetske promene, epigenetski mehanizmi, metabolički poremećaji, hronična inflamacija, imunski sistem i faktori iz spoljašnje sredine međusobno se prepliću i zajedno utiču na razvoj bolesti.
Zbog toga se danas sve više govori o integrativnom razumevanju raka, koje ne suprotstavlja genetiku i metabolizam, već ih posmatra kao delove iste složene slike.
Šta to znači za nas?
Ova saznanja dodatno naglašavaju značaj metaboličkog zdravlja.
Insulinska rezistencija i hronična hiperinsulinemija nisu važne samo zbog razvoja dijabetesa. Povišen insulin povećava aktivnost faktora rasta IGF-1, podstiče proliferaciju ćelija, smanjuje apoptozu, pojačava hroničnu inflamaciju i oksidativni stres, a istovremeno menja metaboličko okruženje u kojem ćelije funkcionišu.
Upravo zbog toga gojaznost, dijabetes tipa 2 i insulinska rezistencija povećavaju rizik za više vrsta malignih bolesti.
Održavanje zdrave telesne mase, očuvanje mišićne mase, smanjenje insulinske rezistencije, redovna fizička aktivnost, kvalitetan san, ishrana zasnovana na prirodnim, minimalno prerađenim namirnicama i kontrola hronične inflamacije ne predstavljaju samo preporuke za zdrav način života.
Sve više naučnih dokaza pokazuje da upravo ove navike doprinose stvaranju povoljnijeg metaboličkog okruženja i smanjenju rizika od brojnih hroničnih bolesti, uključujući i pojedine vrste raka.
Ne možemo promeniti gene koje smo nasledili.
Ali možemo uticati na okruženje u kojem naše ćelije svakodnevno žive.
Moja poruka
Kao i kod svih drugih tihih kvarova u Kući zdravlja, cilj nije da pronađemo jedno objašnjenje za jednu složenu bolest.
Cilj je da razumemo kako naše ćelije funkcionišu i šta možemo da učinimo da im omogućimo najbolje moguće uslove za rad.
Ne možemo promeniti svoju genetiku.
Ali možemo svakodnevno uticati na način na koji naše ćelije proizvode energiju, kako se hranimo, koliko se krećemo, kako spavamo i koliko uspešno kontrolišemo hroničnu inflamaciju.
Briga o mitohondrijama nije samo priča o energiji.
To je priča o otpornosti naših ćelija.
Možda ne možemo sprečiti svaku bolest.
Ali možemo stvoriti uslove u kojima će naše ćelije imati više energije, bolje se prilagođavati izazovima i što duže očuvati svoju funkciju.
Jer najbolje vreme da počnemo da štitimo svoje ćelije nije kada se bolest pojavi.
Najbolje vreme je danas.
