Mitohondrije i hronični bol

Pored stvaranja ATP-a, mitohondrije učestvuju u regulaciji koncentracije kalcijuma i gvožđa, stvaranju steroidnih hormona, melatonina i pojedinih neurotransmitera, kontroli imunskog odgovora, cirkadijalnog ritma, komunikaciji sa crevnom mikrobiotom i programiranoj smrti ćelije (apoptozi).

Zbog toga kvar mitohondrija ne pogađa samo proizvodnju energije, već gotovo svaki sistem u organizmu.

Kada mitohondrije više ne mogu da pretvaraju glukozu u energiju, organizam pokušava da se prilagodi. Višak glukoze skladišti se u jetri i mišićima kao glikogen, a kada su i te rezerve pune, pretvara se u mast.

Istovremeno, ćelije postaju manje osetljive na insulin kako bi se zaštitile od prevelikog priliva glukoze. Tako nastaje insulinska rezistencija, ne zato što u organizmu nema energije, već zato što ćelije više ne mogu da je iskoriste.

Zbog toga mnogi ljudi govore: „Stalno sam umoran, a laboratorijski nalazi su mi skoro uredni.“

Njihov problem nije nužno nedostatak goriva, već kvar u elektrani koja to gorivo treba da pretvori u energiju.

Poslednjih godina naučnici su otkrili još jednu važnu ulogu mitohondrija.

One učestvuju u nastanku i održavanju hroničnog bola.

Oštećene mitohondrije proizvode manje ATP-a, ali više slobodnih radikala i zapaljenskih molekula. Takvo okruženje čini nervne ćelije osetljivijim i povećava njihovu sklonost da šalju signale bola čak i kada više ne postoji ozbiljno oštećenje tkiva.

Zbog toga se mitohondrijalna disfunkcija danas povezuje sa migrenom, fibromialgijom, neuropatskim bolom, sindromom hroničnog umora, ali i sa mnogim metaboličkim bolestima.

Drugim rečima, kada elektrane oslabe, ne gubimo samo energiju.

Pojačava se i osećaj bola.

Mitohondrije tako postaju zajednička tačka brojnih hroničnih bolesti, od gojaznosti, insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2, preko bolesti srca i krvnih sudova, do neurodegenerativnih bolesti poput Alchajmerove i Parkinsonove bolesti.

Dobra vest je da mitohondrije nisu osuđene na propadanje.

One se neprestano obnavljaju.

Fizička aktivnost, kvalitetan san, mediteranski način ishrane, periodi bez hrane koji omogućavaju autofagiju, prestanak pušenja, boravak u prirodi i smanjenje hroničnog stresa podstiču stvaranje novih, zdravijih mitohondrija.

Nasuprot tome, stalno grickanje, višak šećera i hronično prejedanje aktiviraju signalne puteve koji podstiču skladištenje energije i remete normalan rad mitohondrija.

Zato danas sve više govorimo o mitohondrijalnoj medicini.

Ne lečimo samo bolest.

Pokušavamo da obnovimo ćelijsku energiju.

Jer kada ponovo prorade elektrane naših ćelija, organizam dobija priliku da aktivira svoje najmoćnije mehanizme, oporavak, regeneraciju i ozdravljenje.