Insulin, hormon koji je nekada spašavao život, a danas često postaje problem
Kada danas čujemo reč insulin, gotovo automatski pomislimo na dijabetes. Međutim, tokom najvećeg dela ljudske evolucije insulin nije bio neprijatelj. Naprotiv, bio je jedan od hormona koji nam je…
U ovom tekstu
Kada danas čujemo reč insulin, gotovo automatski pomislimo na dijabetes. Međutim, tokom najvećeg dela ljudske evolucije insulin nije bio neprijatelj. Naprotiv, bio je jedan od hormona koji nam je omogućio da preživimo.
Hormon za „kišne dane“
Naši preci nisu imali frižidere, supermarkete niti dostavu hrane. Dani obilja smenjivali su se sa danima gladi.
Kada bi hrane bilo dovoljno, insulin je imao važan zadatak: da višak energije uskladišti u jetri i masnom tkivu kako bi organizam imao gorivo kada hrane ne bude.
Drugim rečima, insulin je bio naš prirodni „špajiz“. Čuvao je energiju za loše dane.
Problem je nastao tek kada su „kišni dani“ nestali.
Danas hrane ima gotovo neprekidno. Jedemo češće nego ikada, grickamo između obroka, pijemo zaslađene napitke, a veliki deo hrane čine ultraprerađeni proizvodi koji snažno podižu insulin.
Organizam koji je stvoren da povremeno skladišti energiju oiz hrane sada dobija signal za skladištenje energije tokom celog dana.
Kada su naučnici otkrili da problem nije nedostatak insulina
Godine 1959. naučnici Rozalin Jalou i Sol Berson razvili su metodu za merenje insulina u krvi.
Očekivali su da će osobe sa dijabetesom tipa 2 imati malo insulina, slično kao osobe sa dijabetesom tipa 1.
Dogodilo se upravo suprotno.
Otkrili su da mnogi od njih imaju veoma visoke koncentracije insulina.
To je bilo veliko iznenađenje i dovelo je do otkrića fenomena koji danas nazivamo insulinska rezistencija.
Šta je zapravo insulinska rezistencija?
Zamislite da je insulin ključ.
Ćelija ima svoju bravu, insulinski receptor.
U početku ključ bez problema otvara vrata i glukoza ulazi u ćeliju gde se koristi za proizvodnju energije.
Ali kada su vrata godinama izložena stalnom „uznemiravanju“, organizam počinje da se štiti.
Brave postaju manje osetljive. Potrebno je sve više ključeva da bi se ista vrata otvorila.
Pankreas zato proizvodi sve više insulina, ali ćelije na njega odgovaraju sve slabije.
Nastaje hiperinsulinemija, često godinama pre nego što poraste šećer u krvi.
Zašto se bolest ne ispoljava isto kod svih?
Insulinski receptori nisu isti u svim tkivima.
Zbog toga se insulinska rezistencija ne razvija svuda istovremeno.
Kod nekoga će se prvo ispoljiti u jetri i dovesti do masne jetre i dijabetesa tipa 2.
Kod druge osobe izraženiji problem može biti na nivou jajnika i doprineti sindromu policističnih jajnika.
Kod treće osobe dominantne mogu biti promene u krvnim sudovima koje povećavaju rizik od kardiovaskularnih bolesti.
Sve je više istraživanja koja ukazuju da poremećena signalizacija insulina u mozgu može imati ulogu i u razvoju neurodegenerativnih bolesti, zbog čega se Alchajmerova bolest ponekad naziva i „dijabetes tipa 3“. Ipak, taj naziv nije zvanična medicinska dijagnoza.
Dobra vest
Insulinska rezistencija nije sudbina.
Kod velikog broja ljudi može se značajno poboljšati promenom načina života.
Prava hrana, manje ultraprerađenih proizvoda, dovoljno sna, redovna fizička aktivnost, očuvanje mišićne mase, kontrola stresa i odgovarajući razmaci između obroka omogućavaju da insulin ponovo radi ono za šta je stvoren, da bude saveznik, a ne neprijatelj našeg zdravlja.
Jer insulin nije nastao da nas razboli.
Nastao je da nam pomogne da preživimo.
Problem nije hormon.
Problem je okruženje u kojem danas živimo.
