Hormonalni model gojaznosti

Insulin je hormon neophodan za život i ima brojne važne funkcije. Njegova osnovna uloga je regulacija nivoa glukoze u krvi i raspodela energije. Međutim, kod osoba sa insulinskom rezistencijom i hronično povišenim nivoom insulina može biti otežano korišćenje uskladištenih masti, što može doprineti održavanju ili razvoju gojaznosti. Gojaznost je složena bolest na koju, pored insulina, utiču genetika, ukupni energetski unos, fizička aktivnost, san, stres i brojni drugi hormoni i metabolički mehanizmi.

Moderni hormonalni model objašnjava da hrana nije samo prosta energija, već informacija za telo. Sto kalorija iz parčeta torte i sto kalorija iz brokolija imaju potpuno drugačiji metabolički i hormonalni odgovor. U organizmu izazivaju potpuno različite reakcije.

Prava, minimalno prerađena hrana sporije podiže glukozu, zahteva manji odgovor insulina, duže daje osećaj sitosti i obezbeđuje vitamine, minerale, vlakna i druge korisne bioaktivne supstance.

Nasuprot tome, ultraprerađena hrana često dovodi do naglih skokova glukoze i insulina, slabijeg osećaja sitosti i podstiče centre nagrade u mozgu, zbog čega vrlo lako posežemo za još jednom porcijom.

Zato problem nije samo u količini energije koju unosimo, već i u tome kako ta energija utiče na naš metabolizam i kakvu hormonalnu poruku nose.

Upravo zato u lečenju gojaznosti danas više ne govorimo samo o brojanju kalorija, već i o kvalitetu hrane, hormonskom odgovoru, sitosti, insulinskoj rezistenciji, zdravlju crevne mikrobiote i funkciji mozga.