Od rajske jabuke do plastičnog tanjira

U Rajskom vrtu, čovek je živeo u skladu s prirodom. Bio je jedno sa zemljom, vetrom, vodom i biljkama. Bog mu je dao slobodu da uživa u svemu, osim u jednom, plodovima jabuke sa drveta poznavanja dobra i zla. To je bila granica, simbol poverenja i sklada. Ali zmija je nagovorila Evu i ona je kušala jabuku i dala je Adamu. Tog trenutka, svet se promenio.

Taj drevni čin možemo danas posmatrati kao metaforu za gubitak povezanosti sa prirodom. U želji za više znanja, kontrole, moći, savremeni čovek je žrtvovao autentičnost. Umesto jabuke sa drveta života, na tanjiru mu se pojavila jabuka “od plastike“, bez mirisa, ukusa, duše. Umesto hrane iz zemlje, počeo je da jede ono što ne raste, već se proizvodi. Da pije ono što se ne cedi, već se puni. Što je više konzervansa u tanjiru, to je manje poverenja u sebe. Što je više ukusa stvorenih u laboratoriji, to je više ljudi koji ne znaju šta zaista žele.

U svetu u kom sve mora da traje duže, hrana više nije živa. Da bi opstala na policama, mora da umre. A s njom, polako, umire i čovek.

Hrana više nije dar zemlje, već proizvod industrije. Umesto da jedemo ono što raste, jedemo ono što se pakuje. Umesto živog, mrtvo. Umesto sezonskog, veštačko. Kao da ponovo kušamo zabranjeni plod, sada u obliku šarenih pakovanja, lažnih ukusa i praznih kalorija.

Ultraprocesuirana hrana nije samo nutritivno siromašna. Ona je izraz vrednosnog sistema u kojem priroda više nije saveznik, već sirovina za eksploataciju. Hrana je izgubila svoju dušu, a sa njom i čovek.